Срби у Араду: Историја, култура и значај

 Срби у Араду: Историја, култура и значај

Град Арад, на западу Румуније, има дугу, сложену и богату историју Срба који су ту живели не само као малобројна заједница, већ као значајан културни, просветни и уметнички фактор. 

У овом тексту ћу покушати да сагледам кроз историју како се број Срба мењао кроз време, ко су неки од најзначајнијих предака (знаменитих личности у Араду) које је ова заједница дала, и шта се све ради данас у смислу очувања идентитета.  #arad  #srbiuaradu

СПЦ у Араду

---

Број Срба —  некада и сад

• По попису из 2011. године, у Румунији живи 18.076 Срба као национална мањина.
• Од њих, око 90% живи у западним жупанијама: Ард, Тимиш, Караш-Северин и Мехединци.
• У самом граду Арад у попису из 2021, око 150 хиљада становника,  Срба има 0,21% становништва.

• У пописима између два рата и раније, Срби су били знатно бројнији у Румунији. По статистикама Српске дијаспоре и Српске епархије Темишвар, 1924. године било је 44.078 Срба у Румунији.
• У Арадској жупанији / околини, у попису 1900. године, Срби су чинили релативно мали проценат укупног становништва — око 0,4-0,5% жупанијског становништва који говори српски или који је Српске етничке припадности у неким насељима.
• У 18. веку, у Aраду (и шире), Срби су чинили значајан проценат — у једној студији из ерата Хабзбуршке империје, око 24% становништва у ратним зонама (војничка зона, граничарске јединице) било је српског поријекла.

• Видљив је пад броја Срба током 20. века — број се смањивао услед миграција, асимилације, промена државних граница, промена политика мањина, и демографских кретања.
• Проценат Мањина, а самим тим и српске мањине, у Араду и шире се смањује, иако је културно наслеђе остало јако и видљиво.

---

Знаменити Срби, преци и личности из Арада

Ево неких значајних Срба из Арада и околине, који су ову средину обогатили својим уметничким, просветним и добротворним делима:

• Сава Поповић Текелија (1761-1842) — рођен у Араду, први Србин који је доктор права, велики добротвор, утемељивач “Текелијанума” и значајан штитилац српске културе. Друга улица од српске православне је рођен и та улица је носи његово име.

у порти цркве Сава Текелија ,доктор права

• Сава Арсић (1760-1824) — примар (градоначелник) Арада, и један од оснивача Препарандие (учитељског/педагошког завода) у Араду. Нека дела је финансирао лично; оставио је трајан допринос образовању.
• Никола Алексић (1808-1873) — српски сликар, рођен у Старом Бечеју, студирао у Бечу и Италији, а велики део живота је провео у Араду. Радио иконе, фреске, портрете, и оставио значајан траг у уметности региона.
• Стеван Алексић (1876-1923) — унук Николе, такође значајан уметник; наследио таленат од деде,  познат по портретима, икону и фрескама, и изразито уметничком стилу.
• Михајло и Лазар Јанић — браћа, вајари и столари, радили су резбарије и скулптуре иконостаса и других црквених елемената у Араду и околини.
• Архитекта Емил Табаковић — пројектовао „Српски палата“ (Palatul Sârbesc) у Араду, зграду која је седиште српске парохије, и која представља архитектонски и културни споменик.

---

Културне институције и архитектура

• Бисерика Српска (Православна црква Св. апостола Петра и Павла) у Араду — најстарији српски храм у граду, изграђен између 1698-1702. године од стране Јована Поповића Текелије за породице српских граничара.
• 
  
  
  
• Унутрашња опрема цркве, иконостаси, фреске, резбарије — радови Николе Алексића, браће Јанић и других. (AradCityGuide).
• 
  
  
  
  
  
  
• Српски Палата / Палатa Сърбеск (Palatul Sârbesc) — архитектонска грађевина у стилу сецесине (Secession), симбол присуства српске мањине у јавној сцени Арада. (Adevărul).

• 

  Српска палата у Араду

  
  
  

Српска заједница у Араду је, иако сада мања броја, у историји оставила дубок траг. Њени лидери, уметници, добротвори и образовни радници су основали институције, школе, храмове, палате и чувајући свој српски језик и обичаје, обогатили културни пејзаж Арада и шире.

Арадски Срби су у ратним временима бранили границе Аустрије од Турака, а у миру су постајали велики градитељи, задужбинари, трговци и уметници. 

Сеобе у доцнијим вековима одводе Србе у друге крајеве, тако да нас је 2005, год. било  око 700, а данас 300 душа.

 Школе на матерњемсрпском језику више немају, јер нема довољно деце. Пре 20 година било у Румунији преко 60 школа где се учлио српски језик, сада једва око 30 има.

Српска школа у Араду је постојала 1606. године. Године 1660. у махали Араду је кнез Игњат који је у име вароши дао калуђерима српског манастира Пећке патријаршије прилог од 4.000 аспри. Поред њега помињу се три православна свештеника - поп Илија, поп Максим и поп Станиша. Од 1699. до 1741. године Арад је био   седиште поморишке границе и у своје доба седиште српских епископа.

Срби у Араду и околини вековима су живели и предњачили, у сваком погледу. Било је ту племића, високог клера, официра, трговаца, отмених грађана, уметника и писаца.

 Град је био значајно место на карти Српства, јер су ту живели поносити и племенити људи, неке смо поменули већ.  Саборна црква Св. Јована 1846. године престала је да буде српска, јер су је преузели Румуни судским путем. Затим су је срушили а грађевински материјал продали једном зидару. Тако су нестале спомен-плоче са зида храма, које су сведочиле о српском трајању "Српски сион", Сремски Карловци 1906. 

Мало је који град са српским грађанским обележјем као Арад толико изгубио, толико се изменио, данас опустео, остао тек у романтичним успоменама.

Још 1440. године предео Јенопољски око Арада су Срби масовно насели и привилегије добили од угарског краља Владислава. Од тада тече импресивна историја коју пишу Срби Арађани.         Краљ Сигисмунд је управу Јенопољске жупаније (са Арадом) предао Ђорђу Бранковићу, а после и сину његовом Авраму. Онда 1691. године царски генерал Фридрих гроф Ветерани својом наредбом поставља Суботу Јовића за заповедника Арада. Године 1703. пописани су Срби граничари у Араду: 1 капетан, 22 официра, 150 коњаника и 200 пешака; укупно 373 граничара. 

 Године 1715. Арад је насеље са милитарским статусом. Пописано је тада у Араду: два племића, три капетана, два поручника, три заставника, наредник, 372 војника и 31 станар; укупно 414 војних лица. 

 Број српских домова у то доба износио је 162. У њему је 1735. године живео оберкапетан Ђурка Шевић, као командант. Арад као милитарско насеље је укинут 1746. године, а што је довело до исељавања Срба граничара, понајвише у Русију, данашњи Доњецк.

Владика Исаија Ђаковић је столовао прво у Јенопољу. Владика арадски Исаија Ђаковић је 1706. године купио себи ту владичанску столицу, пренео је из Борош-Јене у Арад. Од Јенопољског и Варадинског, постао је епископ Арадски. Јован Поповић "Тукулија" је оберштер Поморишке крајине 1715. године. Цар Карло шести 1720. године дао је граничарском официру из Арада, Михајлу Чарнојевићу и његовој породици "Шуц-патент". Оберкапетан Поморишке крајине био је у Араду, 1722. године Остоја Текели Поповић. Године 1734. пуковник Пера Сегединац је командир две народне - пешачке и коњичке регименте, а син славног "Тукулије", Ранко је капетан и командир града Арада. Ђорђе Шевић оберкапетан српске народне војске у Араду. Арадски оберкапетан 1741. године је Арсеније Вујић, у пратњи патријарха Шакабенте. Исте године, Исаија Антоновић долази у Арад, да би ту постао митрополит. 

Синесије Живановић је саградио православни манастир са храмом посвећеном Св. Симеону у предграђу Арад-Гају. Изградио је уз њега и нову епископску резиденцију са нужним зградама утрошивши 60.000 круна. Али српски црквено-народни сабор је међутим 1865. године поклонио то Румунима, који су храм претворили у парохијску цркву. Постојала је 1842. године у Араду и румунска Препарандија (од 1812), на којој су се спремали учитељи на румунском језику.

Православно парохијско звање је основано и црквене матрикуле се воде од 1727. године. Српска православна црква посвећена Св. апостолима Петру и Павлу, грађена је 1764. године, под владиком Живановићем. Првобитну богомољу посвећену истом црквеном празнику подигле су браћа Текелије почетком 18. века, због чега се и нови храм назива Текелијина црква.

Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да село "Мали Сент Миклош" припада Сентмиклошком округу, липовског дистрикта. Ту се налазе управни подуред и коњичка касарна а становништво је било измешано српско и влашко. Када је 1797. године пописан православни клир ту се службују два свештеника. Пароси, поп Арсеније Живковић (рукоп. 1769) и поп Илија Петровић (1792) говорили су српским и румунским језиком. Касније је Мали Сент Миклош ушао у састав града Арада.

Градску власт и његову елиту у 19. веку чинили су Срби грађани, које налазимо као пренумеранте српских издања књига и новина. Године 1801. књигу Григорија Трлајића узели су претплатом градски "оци" - старешине који и културно предњаче: Сава Арсић сенатор, Арсеније Сечањски сенатор, Георгије Јанковић касир, Георгије Петровић народни учитељ, а од грађана - Јован Димић, Павел Марковић, Павел Божић, те грађана купеца (трговаца) Михаил и Георгије Крестић, супруга Петра Димића.

Српску књигу купују 1814. године први и најотменији људи града: племић Сава Текелија, Георгије Алексић прота, генералица Алка Путник рођ. Текелија, Сава Арсић бургермајстер (градоначелник) са супругом Евстакијом Арсић (списатељицом), затим три сенатора - Јосиф Орловић, Георгије Грујић и Георгије Мијатовић, па Георгије Фруша варошки "касеперцеп", Јосиф Јорговић доктор филозофије професор на румунској Препарандији, Георгије Ремецки учитељ и још 13 грађана. Варошка власт је у рукама Срба: Василије Михајловић биров (1816), а сенатор Михаил Крестић. А са духовне стране предњаче, прота Георгије Арсић и поп Никола Брадан. Лазар Адамовић је учитељ у српској народној школи. Василије Петровић биров (1831), а сенатори Георгије Секулић и Георгије Мијатовић. Константин Александровић заклети нотар, а Лазар Михајловић је виценотар. Павел Михајловић судски нотар, Димитрије Крестић лекар, Димитрије Влајковић адвокат. Пароси су - прота Георгије Петровић и поп Теодор Крстић при цркви Св. апостола Петра и Павла, а Димитрије Аврамовић јерођакон и учитељ.

Срби у Румунији су пример како мањина, ако озбиљно ради на очувању свог идентитета, може допринети општем добру, заједничком животу и међуетничком разумевању.

Група добрих људи из Пачира је организовано посетила Арад пре неки дан , манастире српске и Темишвар, кликните и прочитајте: 

https://udurzenje-za-zdrav-zivot.blogspot.com/2025/09/mr-sci.html

Приредио: mr sci. Слободан Маслић

akademijalicnograzvoja@gmail.com